Улога државне просторне стратегије и државне индустријске стратегије у обнови стратешког мишљења, истраживања и управљања и дефинисању нове концепције индустријализације Србије

Abstract

Успркос великом броју стратешких докумената који су донети у последње време, Србија не располаже остварљивим стратегијама за решавање кључних развојних проблема, укључујући и изразито неравномеран регионални развој и кризу индустријског раста. Просторни плани Републике Србије 2010–2014–2020, донет 2010, садржи и део о индустријском развоју, који је даље разрађен у његовом имплементацијском Програму. Још амбициознија концепција реиндустријализације дефинисана је у Стратегији и политци развоја индустрије Србије за период 2011–2020. године (2010). Предложена имплементацијска средства, међутим, нису конципирана тако да подрже усклађивање разних секторских концепција, а ни предложени институционални и организациони аранжмани за регионални развој не одражавају специфичност разних подручја, најпре у односу на концентрацију активности и становништва у београдско-новосадском метрополском подручју, у односу на заостајање других подручја Србије. Остаје отворено питање да ли ови документи могу допринети обнављању стратешког истраживања, мишљења и управљања, које је у кризи у већ подужем периоду.

Despite a large number of strategic documents that have been adopted recently in Serbia, it is still missing implementable strategies (‘’exit strategies’’) for resolution of its key developmental problems, also including increasing regional development differences and the crisis of industrial development. The Spatial Plan of the Republic of Serbia 2010–2014–2020, adopted in 2010, contained also a part on industrial development, further elaborated in its implementation Programme. Even more ambitious concept of re-industrialization was defined in Industrial Development Strategy and Policy of Serbia for the period 2011–2020 (2010). Neither of them, however, stipulated appropriate implementation devices, especially regarding institutional and organizational arrangements needed for the mutual harmonization of sectoral and regional policies. This in the first place applies to the growing regional development differences between the metropolitan area of Belgrade and Novi Sad, and concomitant lagging behind of almost all other regions of Serbia. It is still debatable whether these documents may contribute to the renewal of strategic research, thinking and governance, now being in crisis over a longer period.