Просторно-функционални стандарди социјалног становања у Србији: регулатива, пракса и перцепција корисника

Abstract

Одговарајући ниво стамбеног комфора, у просторно- функционалном и здравственом погледу, један је од кључних чинилаца квалитета и одрживости социјалног становања. У постсоцијалистичкој Србији, изразито резидуалан систем обезбеђивања у овом сектору представљао је током протекле две деценије велики изазов за постизање адекватних стандарда квалитета нове социјалне станоградње. Кроз преглед националне регулативе у области планирања, пројектовања и грађења социјалног становања после 2000. год. и резултате спроведеног емпиријског истраживања о шест реализованих пројеката (у Ваљеву, Панчеву, Чачку, Краљеву, Крагујевцу и Београду), у раду се разматрају стање, ограничења и могућности за унапређење актуелне стамбене праксе у овом домену. Док је у иницијалном периоду формирања новог стамбеног система социјално становање кроз препоруке за планирање и пројектовање третирано као становање исподпросечног стандарда и квалитета, од 2009. год. његов развој се кроз законодавни оквир све више усмерава ка концепту одрживе станоградње. Истовремено, резултати евалуације пионирских примера праксе у овој области, реализованих у периоду 2008−2010. год., упућују на одређене дефиците у погледу примене критеријума одрживости. На основу анкетног испитивања корисника о задовољству различитим елементима стамбеног комфора, у одабраним примерима забележени су проблеми пренасељености станова и неадекватности остварених стамбених услова са функционалног и здравственог аспекта. Утврђено је да су станари претежно задовољни нивоом топлотног и светлосног комфора у становима, док су значајно незадовољство изразили због недостатка помоћних и отворених стамбених просторија, недовољне звучне изолације и укупно нижег квалитета изградње. У закључним разматрањима дискутују се резултати истраживања и дају се препоруке за унапређење пројектантских стандарда и инструмената мониторинга у програмима социјалног становања у Србији.

Adequate level of housing comfort, in terms of space, function and health, is one of the key factors of quality and sustainability of social housing. In post-socialist Serbia, the extremely residual system of provision in this sector has been a major challenge to achieve adequate quality standards for new social housing construction over the past two decades. Through a review of the national regulations in the field of planning, design and construction of social housing after 2000 and the results of the conducted empirical research on six completed projects (in Valjevo, Pančevo, Čačak, Kraljevo, Kragujevac and Belgrade), the paper discusses the situation, limitations and opportunities for improving current housing practices in this field. In the initial period of formation of the new housing system, through the recommendations for planning and design social housing was treated as below average standard and quality housing, but since 2009 its development through the legislative framework is increasingly directed towards the concept of sustainable housing development. At the same time, the results of the evaluation of the pioneering examples of practice in this area, realized in the period 2008-2010, indicate certain deficiency in terms of the application of sustainability criteria. Through a survey of tenants on satisfaction with various elements of housing comfort, the problems of overcrowding and inadequacy of housing conditions regarding functional and health aspects were observed in selected examples. It was found that the tenants are mostly satisfied with the level of thermal and light comfort in the apartments, while they expressed significant dissatisfaction due to the lack of auxiliary and open apartment areas, insufficient sound insulation and overall lower quality construction. In the concluding remarks, the results of the research are discussed and recommendations are given for the improvement of design standards and monitoring instruments in social housing programs in Serbia.