Просторна димензија заштите културног наслеђа у Србији: Прилог унапређењу институционалног и правног оквира

Abstract

Скорија искуства у изради планских докумената указују на то да у регулаторном оквиру заштите културног наслеђа у Србији недостају елементи којима се афирмише просторна димензија наслеђа. То се манифестује кроз: неадекватан третман околине заштићених непокретних културних добара (НКД), недовољно учешће просторних културно-историјских целина у укупном броју регистрованих НКД, непрепознавање важних категорија културног наслеђа у складу са савременим конзерваторским приступима. Поред научне и стручне јавности, проблем препознају и надлежне институције заштите НКД, које указују на негативне ефекте њиховог маргинализованог положаја у процесу одлучивања о простору. Неки заводи примењују унапређену методологију и укључују у своје базе података не само регистрована НКД, већ и низ просторних целина кроз инструмент претходне заштите. Такође, у неким планским документима примењује се инструмент урбанистичке заштите којим се обухватају вредни објекти и целине који се рекогносцирају на терену. Уместо оваквих приступа, који су утемељени на појединачним праксама заштите и ставовима обрађивача планова, потребно је унапредити и применити уједначен приступ на читавој територији Србије, у чијој основи би били интердисциплинарна сарадња, интегративна заштита простора и успостављање равнотеже између планског развоја и заштите културног наслеђа.

Recent experiences in developing the planning documents indicate that the regulatory fra¬mework for the protection of cultural heritage in Serbia lacks elements that affirm the spatial dimension of heritage. This is manifested through: inadequate treatment of the surroundings of protected immovable cultural property (ICP), the insufficient share of spatial cultural and historical units in the total number of registered ICP non-recognition of important categories of cultural heritage in accordance with contemporary conservation approaches. The institu¬tions in charge of the protection of the ICP recognize these problems and also indicate the negative effects of their marginalized position in the process of space creation and mana¬gement. Some of the institutions apply improved methodologies and include in their data collections not only registered cultural properties but also a wider range of spatial entities through the instrument of prior protection. Also, in some planning documents, the instrument of urban protection is applied, which includes valuable objects and units that are identified in situ. Instead of such approaches based on individual attitudes, it is necessary to improve and apply a uniform approach on the entire territory of Serbia based on interdisciplinary cooperation, protection of space and establishing a balance between planning, development and protection of cultural heritage.